ВИШЕ ОД ДВЕ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ НЕЗАБОРАВА ЗА ЖИВАНА ПЕТРОВИЋА

Постоје датуми који су урезани у колективно сећање једног народа, датуми који боле подједнако јако и када их прекрије патина времена. Данас се навршило тачно 27 година откако је тишину врњачких улица, заменио вечни мук невернице због губитка једног нашег суграђанина. Код спомен-обележја у селу Грачац, одржан је помен Живану Петровићу, човеку чије је име постало симбол страдања, али и непоколебљиве верности отаџбини.
У присуству великог броја окупљених грађана, породица, пријатељи, родбина, саборци, представници политичке и друштвене јавности положили су цвеће и одали пошту овом хероју. У име Општине Врњачка Бања, венце су положили председник општине, Бобан Ђуровић и заменик председника општине, Иван Џатић.
Киша која је пре 27 година на Косову и Метохији мешала барут и крв, данас је уступила место тешкој, достојанственој тишини. Живан је изгубио живот 29. априла 1999. године на караули Морина код Ђаковице. Као радник Поште, човек из комшилука ког су сви волели због благе нарави и ведре речи, Живан је у тренутку историјског невремена своју грађанску одећу заменио војничком униформом. Страдао је од дејства надмоћне НАТО алијансе у рату који историчари називају најнеправеднијим сукобом модерног доба, сударом челика једне светске силе и пркоса једног бројчано малог, али духом несагледиво великог народа.
„Често се питамо да ли смо мали или велики народ,“ чуло се током помена. Мали смо по бројевима и границама, али смо горостаси по жртвама које смо поднели. Живан Петровић је био војник на Морини, отац без ког су остала деца, син без ког је остала мајка, и супруг који је отишао у вечност да би ми данас живели у слободи.
И након 27 година, мук који је завладао врњачком општином тог априла 1999. није нестао. Он је само прерастао у дубоко, тихо поштовање. Живанов одлазак остаје трајна опомена о бесмислу рата, али и светионик који показује цену којом се плаћа право на име и постојање.
Врњачка Бања памти. Не зато што мора, већ зато што не сме да заборави, јер величина једног народа се мери храброшћу срца која су за њу куцала до последњег трена.